Kolumna: Muškarci koji mrze žene

 „Odmah da se ogradim, ko je čitao trilogiju zna šta se desilo, tako da moram naglasiti da ovo nije završilo krvoprolićem“

Piše: Enisa Selmanović – Salkić

Vjerujem da smijeh liječi sve. Da vam pravi ljudi mogu promijeniti život. Da ljubav dolazi u različitim oblicima. Da život čine male stvari. I da čovjek nikada ne smije izgubiti sebe.

To je naslov sjajnog i veoma napetog romana iz istoimene trilogije švedskog pisca Stiega Larssona. To je trilogija, sastavljena od tri romana koje ne možeš ispustiti iz ruku dok ne vidiš šta ćeš biti. A, pri tom ni u jednom trenutku ne znaš šta će biti.

Tako ni ja nisam znala šta će biti kada sam revoltirano zatrubila učesniku u saobraćaju koji me ostavio na tramvajskim šinama, dok su mi prijeteći prilazili tramvaji iz oba smjera.

Odmah da se ogradim, ko je čitao trilogiju zna šta se desilo, tako da moram naglasiti da ovo nije završilo krvoprolićem. Samo sam upoznala pravog ženomrsca. Odnosno, on je odlučio da mi se predstavi u punom sjaju i veličini.

Potpuno bezopasna

Ranije sam pisala o tome kako sam ja jedan od onih živčanih učesnika u saobraćaju, koji se nerviraju, psuju i obilato koriste sirenu. Također, jedna od onih koji misle da samo oni znaju voziti. Ipak dovoljno samokritična da znam da nije tako, ali eto ponese me tu i tamo. Ali, potpuno sam bezopasna. Luda žena za volanom. Ali bezopasna.

Ženomrzac je također učesnik u saobraćaju, smatra da nije živčan, uvjeren je da jedini zna da vozi (bez ove samokritičnosti) i koristi svaku priliku da se bori za svoja prava. Nazovimo to tako.

Uglavnom, nakon što me isključivo svojim bezobrazlukom doveo u pogubeljnu situaciju, zatrubila sam da se skloni (jer je imao gdje) kako bi ja spasila auto i glavu. On je odlučio da to ne učini. Na moju sreću, drugi učesnik u saobraćaju se sažalio i pustio me da se spasim. Pomjerio se malo, ja napravila manji prekršaj i izvukla živu glavu.

I tako sjedim i čekam zeleno i mislim kako ću sada izvesti prolazak kroz raskrsnicu bez da napravim još jedan prekršaj, kad čujem nešto grmi. Ne ono kao vremenska nepogoda, nego ljudska. Okrenem se da vidim šta je, kad ono ženomrzac urla (na mene, dabome). I sugerira gestikulacijom da otvorim prozor. I ja otvorim. Greška prva.

Prvo me pitao od čega sam ja tako pogubila živce. Hm, možda od straha da će me satrati dva tramvaja istovremeno. Ne stignem ni odgovoriti, on nastavlja. Pita da li želim da on zaustavi sad sve tramvaje u gradu. Jer može. Jednim pozivom. Hoću li?

Sad sam već prilično šokirana razvojem događaja, ali zanima me šta će dalje biti.

Prijetnja upakovana u dobru namjeru

On nastavlja, istim visokim tonom punim samopouzdanja. Važno govori da je uposlenik jednog od komunalnih preduzeća. Prijeteći naravno, stvarno izgovorivši kako mi on na toj svojoj službeničkoj poziciji može nauditi. Ne fizički, nego eto malo mi napakostiti. Ruku na srce, veoma dobronamjerno me je i pitao što mi to treba. Što mi treba da me zapamti. Prijetnja upakovana u dobru namjeru. Kakav zaokret. Imam još malo obraza pa neću javno iznositi na šta se konkretno odnosila prijetnja i koje je javno komunalno preduzeće u pitanju. Nije ni bitno, sve ih mi plaćamo. Ali, ovaj gospodin nije svjestan toga.

Crveno na semaforu traje beskonačno, subjektivni doživljaj je da je to oko tri dana. Taman toliko tu stojim i njega slušam i gledam. E, onda – budući da ovo sve već sad značajno traje, pa se razvila i neka personalizacija između nas, gospodin odluči da se sad stvarno bolje upoznamo. Mislim ja njega, jer ja još nikada ne stigoh ništa suvislo reći. Što od šoka, što od toga da on usta ne zatvara i ton ne smanjuje.

Tu kreće drugi dio trilogije (prvi je bio ovo njegovo korporativno predstavljanje), gdje je već intimnija atmosfera i on počinje tiradu o svom odnosu sa ženama. On ženama ne da pardona. Šta god to značilo. On se nikada ne bi „oženio za ženu“. Tu nekako odlučim da se izborim za riječ i kažem da ima krasnih slobodnih muškaraca za ženidbu. Greška broj dva.

Ton se pojačao, nekako i govor tijela ukazuje na to da bi mogao odletjeti kroz svoj prozor, pa uletjeti kroz moj i udaviti me. Onda pomirljivim tonom kaže da bi to moglo biti moguće (ženidba za ženu) samo pod njegovim uslovima. On da leži, ona da radi. Tu sam ga pohvalila kako je dobro osmislio model. Greška broj tri. Onda je krenula tirada o zlim ženama. Ženama neznalicama. Ženama lijenštinama. I tako dalje, da ne gadim atmosferu.

Ja ga i dalje blijedo gledam i mislim se da li mu je iko javio da smo debelo u 21. stoljeću. Ravnopravnost žena, Osmi mart i to. Bit će da nije. Osim što sam zabezeknuta kulturološki, sad sam se već malo i prepala. Situacija nije baš pod kontrolom, a jedini spas mi je da bježim kroz raskrsnicu i da me onda razbije neko jureće auto. Kad već nisu tramvaji.

Beskonačno crveno

Treći dio trilogije počinje paljenjem zelenog svjetla na semaforu. Napokon. On i dalje priča, ja mu i govorim i rukama pokazujem da se upalilo zeleno i da ide svečano, kako bi ja mogla preći u njegovu traku i skrenuti pravilno. Tu se dešava najveći i potpuno nenadani dramski zaokret – on mene pušta da idem ispred njega da ne pravim prekršaj. Mislim pustio me je tako što je pokazao da sam nesposobna i ne bi znala proći drugačije i što on ipak ima manire. Iako mrzi žene. Al, pustio me. Poklonjenom konju se u zube ne gleda.

Ja se još i zahvalim i pozdravim, jer ipak smo se družili na ovom beskonačnom crvenom. Samo mi je rekao da idem i dramatično otpuhnuo. Valjda ga smorilo ovo dok me educirao o meni (da sam luda) i sebi (da je opasan i da je hejter).

Ima li neka pouka ove priče? Pa ima, vjerovatno. Da nikada ne znamo na koga možemo naletjeti. I kako taj može reagirati. S druge strane, trebamo se i boriti za sebe… Ne može baš da nas gazi ko stigne. E, gdje je mjera u toj borbi, ja ne znam. Valjda smo sad svi pomalo ludi i kao tempirane bombe, pa svakom fali sekunda da eksplodira.

Pouka bi bila valjda ono što su nam roditelji često govorili kad smo bili djeca – nemoj ti počinjati prvi, ako te napadnu brani se. Ili jednostavno bježi. Što sam i ja trebala, ali eto zanimalo me šta će biti.