U jednom trenutku sam htjela toliko toga uraditi, naučiti i doživjeti, da je nešto moralo nastradati

Piše: Enisa Selmanović-Salkić

Dakle, zabolelja me leđa. Ili, stručno rečeno, uhvatila me leđa. Šta to u realnosti znači – iskrivila sam se, boli me i hronično sam umorna, jer ne mogu da spavam od svega toga. I tako, trudim se da mi to ne utječe na milion aktivnosti koje sve “moram” i sve su “hitne” i “jučer” i tako.

Postajem ključni kupac u mnogim apotekama, jer nema toga što nisam kupila da mi olakša patnju. I popila. I sve kontam, prestat će, jer nemam vremena da me bole leđa. I uostalom, otkud da me bole leđa.

I tako u nekom trenutku shvatim da to traje već tri mjeseca. Da, tri mjeseca svaki dan. I boli me skoro sto dana, a ja se mislim da će me proći, jer nemam vremena da me bole leđa.

Na kraju, otišla sam doktoru. Zato što sam bila preumorna od stalnog bola i hronične neispavanosti izazvane bolom. I nisam otišla da mi otkrije šta i zašto me boli, nego zato što oni možda imaju da mi daju nešto od čega me više neće boljeti i od čega ću konačno odspavati. Znam, zvuči ilegalno.

Tako sam i rekla krasnoj mladoj doktorici: bole me leđa tri mjeseca, molim vas dajte mi nešto da me ne boli i da se naspavam.

Obično nemam problem da nađem prave riječi kada nešto trebam opisati, ali evo sada ne znam kako bi vam opisala njen izraz lica.

Bila je zgrožena, šokirana i malo se i prepala. Jer, šta znaš, danas ima svega, a ova (Ja) došla da traži da je drogiram.

Kao što svaki savjestan ljekar uradi nesavjesnom pacijentu, prvo me je pitala zašto me bole leđa. Ja sam se u trenutku ponadala da će mi to ona reći, ali ne lezi vraže – ona insistira da joj odgovorim. Moj odgovor je bio logičan i zasnovan na medicinskim činjenicama. Odgovorila sam – ne znam.

Kako ne znam ja, ne zna ni ona. Ali, već me gleda tužno i razočarano. A, ja već kao pravi ovisnik opet pitam hoće li mi nešto dati. Neće, ona bi još da priča.

Ja sam već pomalo nervozna, i sad već i izgledam kao ovisnik. Priča se naglo zakomplicirala kada sam joj rekla šta sam već sve pila protiv bolova. Meni je komplikacija što mi to ništa nije pomoglo, ali to je samo moj način gledanja na problematiku.

Valjda je zaključila da sa mnom mora radikalno, pa me odmah poslala na slikanje mojih čuvenih leđa. Tu sam imala jednu kratku nezgodanciju za dijelovima koji gube bitku s gravitacijom, ali o tome drugi put.

Uglavnom, slikam, dođe slika i sve se dešava nevjerovatno brzo, čak i za moje pojmove. Dođe slika, dođe i dijagnoza – spondiloza. Ovo se i rimuje.

Ja i dalje ubehućena samo razmišljam hoće li mi već nešto dati. Tračak svjetla se desio kada mi je rekla da sam mlada za spondilozu. Ih, mlada sam i to je nešto. Ne pomaže kod bolova, ali mi je fino.

Vidim da ona ne misli odustati, pa se i ja uključim u razgovor. Pokušam je nadmudriti da misli da sarađujem, ne bi li mi konačno dala nešto. Sad već i sama sebi izgledam kao ovisnik, ali kriza je. Da, ovo je zvučalo još gore.

Da skratim, kako sam došla tu gdje jesam. Zato što sam radila sve ono što vama govorim da ne radite. U jednom trenutku sve sam morala i sve je bilo hitno. A, nisam ništa i ništa nije. Samo sam sama sebi tako napravila. I stavila sebe na drugo mjesto. Možda čak i četvrto. Realno, nije me bilo ni na mapi.

Kako sam se dovela do toga. Ne znam. U neznanju.

U jednom trenutku sam htjela toliko toga uraditi, naučiti i doživjeti, da je nešto moralo nastradati.

Nastradala su leđa. Možda je to bilo upozorenje. Svakako me natjeralo da razmislim. Šta od svega toga što želim – stvarno želim. I šta mogu sada, šta sutra, šta naredni mjesec, a šta narednu godinu.

Bio je to težak razgovor, jer kako ću ja sada odustati od nečega. Dok nisam skontala da neću i ne želim odustati, samo trebam napraviti raspored kada šta raditi. I naučiti i doživjeti. Ne svakako sve isti dan. I iste sekunde.

I znate šta, pa lakše mi je. I dalje radim na tome da ispunim svoje snove, da radim ono što me čini sretnom, da provodim vrijeme s ljudima koje volim i koji me vole.

Šta je drugačije nego ranije? Našla sam mjeru.

Naučila sam da onda kada nisam imala mjere, nego sam željela sve i odmah, nisam stigla uživati u tome. Sve se dešavalo prebrzo i već sam prelazila na sljedeće. Kao neka pokretna traka snova, koja nikada nije stajala i na kraju je zamalo i pregorila.

Nađite mjeru. Vašu mjeru. Onu koja je vama taman. Ne drugima, nego vama.

P.S. Doktorica mi je na kraju dala injekciju, ali ništa mi nije pomogla.

P.P.S. Pomogao mi je čovjek sa zlatnim rukama i odličnim savjetima. Hvala, Jasmine!