Vlado je iz onoga što se nakaradno zove miješanim brakom: otac mu je normalan, dočim mater nije. Ne, šalim se: tata je Dalmatinac, a ja nisam. Dalmatinac. Bosanka sam. I jednom, prije nego što je Vlado uopće shvatio sve to oko Bosne, Dalmacije, različitih prezimena i porijekla, pitao ga neki radoznali tip da je li on Bosanac ili je Hrvat (a SVI znamo da je to jaaaako važno pitanje!). Tu on malo stane, razmisli, pa ponosno ispali: “Ja sam pola Bosanac, a pola hrvavac!”

Piše: Najra Krvavac

Foto: Edvin Kalić

Make up artist: Emira Bektić

Ako ste se ikad očešali od mene, sve su prilike da znate da sam Vladina mater. Ima iks slučajeva kada sam, ničim izazvana, potpunim strancima to govorila. Recimo, na ljubazno kasirkino pitanje hoću li žvake umjesto kusura, odgovaram sa: “Jao hvala, ne bih, ali znate – ja sam Vladina mater, pa ako imate minutu vremena, mogu njega nazvati da ga pitam da li on, možda, želi žvake umjesto kusura.”

 

Ili kada mi na ginekološkom pregledu doktor, posve usput, kaže da mi je jedan unutrašnji šav epiziotomije malo ukrivo zarastao, ja krenem s pričom kako sam ga rodila, pa kako su mu oči bile plave, pa sam ja mislila da možda neće biti plave, pa su one ostale plave, pa kako je bio mali i nije volio karfiol, a sada je dvometraš i radioamater.

Ali i dalje ne voli karfiol. Sve uz obavezno izvlačenje fotke na kojoj, na obali mora, stojimo jedno do drugog – on dugokos, a ja kratka – i na kojoj, zbog visinske razlike, izgleda kao da ga iznajmljujem, a ne kao da sam mu stvarno mater.

I sve tako.

Uglavnom, shvatili ste. Jedna sam od onih užasno napornih majki koje hodaju okolo i pričaju o djetetu. Nekad čak sjednem s njim, pa pričam o njemu.

Mislim, nemojte me pogrešno shvatiti, ali taj mali je stvarno nekako fino… prepričljiv (ako čitate ovo “prepričljiv”, znači da sam se provukla kod lektorice. Ako ne čitate to, nego neku drugu riječ, evo da znate da sam baš tako napisala). Recimo, ta razlika od pola metra u visini između nas dvoje je njemu neiscrpan izvor ultimativne zabave.  Prije par godina otišli smo da pogledamo “Hobita”, mislim prvi dio. On je kupovao karte, a ja sam stajala malo iza njega. Taj razgovor s prodavačem je izgledao nekako ovako:

  • Molim vas dvije karte za u osam.
  • Za “Hobita”?

(okreće se, gleda u mene, pa kaže prodavaču, mrvicu uvrijeđenim tonom)

  • To mi je mater.

Vlado je iz onoga što se nakaradno zove miješanim brakom: otac mu je normalan, dočim mater nije. Ne, šalim se: tata je Dalmatinac, a ja nisam. Dalmatinac. Bosanka sam. I jednom, prije nego što je Vlado uopće shvatio sve to oko Bosne, Dalmacije, različitih prezimena i porijekla, pitao ga neki radoznali tip da je li on Bosanac ili je Hrvat (a SVI znamo da je to jaaaako važno pitanje!). Tu on malo stane, razmisli, pa ponosno ispali: “Ja sam pola Bosanac, a pola hrvavac!”

Eto. Da vas pitam: da je vaš i da imate priliku da uzurpirate prostor nekog finog i totalno cool magazina, što LadiesIn jeste, biste li i vi pričali o njemu?!

Ma da, tako sam i mislila.

P.S. Ako me cure iz magazina ikad više upitaju da im pošaljem neki tekst, stvarno ću gledati da ne peglam s Vladom. Ovo sam morala.